Jugoslavija je na Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu došla kao aktuelni evropski prvak – 2001. u Istanbulu nadmoćno smo pobedili sve, jedino Tursku u finalu sa manje od deset poena razlike (78:69). 

Pojačani Divcem i Koturovićem, uz Jarića, Bodirogu, Stojakovića i ostale, tim Svetislava Pešića važio je za jednog od glavnih favorita. 

Međutim, već u drugom kolu usledio je neočekivani poraz – Španija, koju smo lani manje-više rutinski savladali, ovoga puta nam je skinula skalp (71:69). Bodiroga je promašio šut za produžetak, a tada 22-godišnji Pau Gasol sasuo nam je 25 poena. 

Lagano smo savladali oslabljenu Kanadu, a onda je usledio novi hladan tuš na početku druge grupne faze – Danijel Santijago dao nam je 31 poen i pali smo pred Portorikom, za koji je s razlogom važila fraza “uvek neugodni“. Uz odličnog šutera Ajusa, izvrsnog tehinčara Aroja i legendarnog matorca Ortisa, Portoriko nam je održao čas košarke i zasluženo je slavio, nema priče (85:83). 

Brod je već počeo opasno da se ljulja, pojavljivale su se i (ne)proverene priče o lošoj atmosferi među igračima, ali je sve gurnuto pod tepih dok se ne završi Šampionat. Srećom, pod tepihom je i ostalo – uspeh poništava sve. 

Posle meča sa Portorikom činilo se da se turnir neće završiti slavno po branioca titule, ali ubedljive pobede nad Brazilom i Turskom donekle su povratile samopouzdanje Pešićevom timu.

I onda je došao ’Dan D’, obračun sa Amerikancima usred noći po našem vremenu. Nervoza, iščekivanje, priče i pumpanje u svakom razgovoru, u novinama, na televiziji… Već predveče sam goreo od uzbuđenja, kao da imam povišenu temperaturu, a pokušaji da bar malo odremam bili su neuspešni. 

Gledao sam Dirka kako razbija Špance, što je bila solidna uvertira u ono što je sledilo. 

Cela zgrada bila je budna i na nogama, osećalo se u vazduhu, a bogme i čulo kada je Vujanić pogodio trojku za 9:0. Vlade Divac ubacio je 16 poena u prvom poluvremenu i imali smo +4. Ceo život slušao sam priče o Amerikancima koji melju u trećoj četvrtini (ili početkom drugog poluvremena, kao npr. u Atlanti 1996), a i sada su proradili baš u tom periodu. 

Nade je bilo sve manje, na manje od sedam minuta do kraja gubili smo 69:59, ali usledilo je šest minuta koji su nam stvorili najdivnije uspomene. Gurovićeve trojke, onda ona Jarićeva na dva i po minuta do kraja, pa Markova bacanja – izlazio sam u haustor ispred stana, nisam smeo da gledam, a po urlanju u zgradi znao sam da li je pogodio ili nije. 

Sva četiri Jarić je stavio kao na treningu, kao da je lopta bila odnekud navođena. Vodili smo 81:78, Amerikanci su imali poslednji napad, a Pešić je, ubeđen sam u to, tražio da se pravi prekršaj (nekoliko godina kasnije pre jednog intervjua pitao sam Karija da li je tražio da se pravi faul, a on je na moje veliko razočaranje odgovorio da se ne seća). Bilo kako bilo, faul nije napravljen, a Miler je pogodio samo prvi obruč. Bodiroga je uhvatio loptu, a meni su ostale urezane reči Slobodana Šarenca: “Šamar drim timu“ i “ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje“. 

Istina, nisu im igrali Brajant, O’Nil, Dankan i Garnet, ali imali su najboljeg strelca lige (Pol Pirs), prvog asistenta lige (Andre Miler) i prvog skakača i blokera (Ben Valas). Uz Redžija Milera, Finlija, Berona Dejvisa, daleko je to bilo od slabog tima. 

Slavlje širom zemlje moglo je da počne – mi smo porodično otišli na Trg, a tamo je bila fešta – zastave, sirene, pesma, ekstaza… Sutradan nisam otišao u školu, nisam mogao da budem koncentrisan ni na šta drugo osim na košarku. 

Portorikanci su uprskali veliku priliku, izgubili su u četvrtfinalu od Novog Zelanda, pa je četa s Perom Kameronom i Kirkom Penijem na čelu stigla do polufinala i meča sa Jugoslavijom. 

Dvoboj sa Amerikancima oduzeo nam je mnogo na emotivnom planu, Novozelanđani su na poluvremenu vodili sa devet poena razlike, ali smo u nastavku stvari postavili na svoje mesto (89 : 78), uz briljantnog Koturovića i njegovih 18 poena. 

Na poluvremenu tog meča dogodio se famozni “slučaj banana“ i izbacivanje Vladimira Radmanovića iz tima, ali sledilo nam je finale i nije bilo vremena i energije za bavljenje bilo čime drugim.

’Gaučosi’ su bili oslabljeni, pošto je Manu Đinobili povredio skočni zglob (pokušao je i takav da igra, ali je za 12 minuta na parketu više pomogao Jugoslaviji nego svom timu). U njegovom odsustvu najveći teret poneli su centri – dok mi nismo mogli da rodimo trojku, Argentinci su nas ubijali u reketu, pre svih Oberto. 

Celo drugo poluvreme proteklo je u vođstvu Argentine i našim bezuspešnim pokušajima da ih stignemo. Na 150 sekundi do kraja utakmice Gaučosi su imali +8 (74:66) i već su počeli komentari u stilu “Dobro, i srebro je vrhunski rezultat“ (što i jeste, ali ipak), “Bar smo dobili Amere“ i slično. U zbilji, u svakom od nas tinjala je nada i vera u čudo. 

A ko nam ga je podario? Dejan Bodiroga. Dva puta je odigrao “ono svoje“ jedan na jedan, između toga je ubacio trojku, a onda je postigao i dva bacanja za potpuni povratak – 75:75. Divac je potom promašio dva penala, a sudije su nas pogurale ne sviravši faul na Skonokiniju u poslednjem napadu. 

Više od minut nije bilo koša u produžetku, a onda je Stojaković, moj omiljeni igrač i dečački idol, pogodio trojku iz ugla – tada sam znao da dobijamo. Argentinci su bili demoralisani propuštenom prilikom, i naši su bili nervozni, ali su sa linije penala overili trijumf – konačnih 84 : 77, suze radosnice i novi izlazak na Trg. Da vam ne pišem previše, pogledajte snimak, delić tog ludila: 

Duele sa SAD i Argentinom imam snimljene (posle sam ih sa VHS-a prebacio na disk) i pogledao sam ih… Uh, ne znam ni sâm koliko puta, 15 najmanje. Posebno dobro legnu posle teških poraza reprezentacije, bar se malo digne duh ako se u društvu uključi vremeplov i ponovo prožive najdraže sportske uspomene. Priznajem, jedino nije pomoglo 2005. godine. 

Jugoslavija: Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Žarko Čabarkapa, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Vlade Divac, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Milan Gurović. 

Medalje: Jugoslavija, Argentina, Nemačka. 
Idealna petorka: Emanuel Đinobili, Predrag Stojaković, Pero Kameron, Dirk Novicki, Jao Ming.
MVP: Dirk Novicki. 

Triput su „plavi“ pre krvavog raspada Jugoslavije pokoravali planetu (1970, 1978. i 1990. godine), a onda su u Atini 1998. pod komandnom palicom Željka Obradovića naši košarkaši ponovo bili najbolji na svetu.

U preliminarnoj fazi savladan je Portoriko (80:66), zatim Rusija posle produžetka (82:74), a onda i Japan (99:54), da bi u drugoj fazi nadmetanja posle lekcije Kanadi (95:55), usledio poraz od Italije (61:560) i trijumf nad domaćinom, Grčkom (70:56).

Kao prvoplasirani u grupi, „plavi“ su u četvrtfinalu dobili Argentince (70:62), u polufinalu Grke (78:73), a onda je na red došla borba za zlato sa Rusima, koji su prethodno iznenadili Amerikance i sa 66:64 savladali ekipu u kojoj nije bilo nijednog NBA igrača.

I, u velikom finalu, naspram ekipe selektora Sergeja Bjelova, u kojoj su se isticali sjajni šuter Igor Kudeljin, ali i trofejno krilo Sergej Panov, izabranici Željka Obradovića borili su se kao lavovi. Ovoga puta nije bilo produžetka kao u prvoj fazi Mundobasketa, već je uz 16 poena Rebrače, koji jie imao i 11 skokova, te 11 poena Bodiroge, a dve trojke Milenka Topića iz isto toliok pokušaja, SR Jugoslavija trijumfovala sa 64:62, i to u meču u kome se, kako je to tada bilo pravilo, igralo dva poluvremena od po 20 minuta.

Tada su nam Grci zviždali u finalu kao nikada do tad, a razlog? Pa, naša selekcija ih je u dva navrata „propitala“. Oduvek su naši momci sjajno igrali protiv domaćina. Domaća javnost je očekivala da gleda „Helene“ u finalu, ali nisu tako mislili i „plavi“.

Evo i zapisnik sa tog susreta:

U poslednji minut Rusi su ušli sa poenom prednosti, Saša Đorđević (koji je pauzirao u prvoj polovini šampionata usled povrede) je preokrenuo rezultat slobodnim bacanjima, a onda je usledila legendarna blokada Rebrače prilikom pokušaja Mihajlova. Na drugoj strani terena Milenko Topić je pogodio prvi, ne i drugi penal, ali se Željko Rebrača domogao lopte i poentirao za odlazak na nedostižnih „+4“. Naš centar je sa linije penala i postavio konačni rezultat, potvrdivši tako da je sa pravom član idealne petorke turnira, čiji je najkorisniji igrač (MVP) bio Dejan Bodiroga.

Ekipu novih šampiona sveta, prvu našu koja je to učinila od raspada SFRJ, činili su, po brojevima od 4 do 15, Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić.

Naša ekipa je tada prosečno postizala 77,6 poena po meču (bolja je bila samo ekipa SAD – 82,1), bila je druga i po asistencijama (10,3 po meču, naspram američkih 12,2), ali smo bili najbolji trojkaši sa čak 43,2% realizacije dalekometnih šuteva i, što je najvažnije, bili smo najbolji na planeti, i to smo postali – baš na ovaj dan.